Зборник 10 / 2014 (Музеј примењене уметности. Online)

ISSN 2466-460X (Online)

ISSN 0522-8328 (Штампано издање)
PDF штампаног издања (5.0 MB)

Главни и одговорни уредник: мр Љиљана Милетић Абрамовић

Уредник броја: Драгиња Маскарели

Уређивачки одбор:
др Сарита Вујковић
др Марта Вукотић Лазар
Драгиња Маскарели
мр Љиљана Милетић Абрамовић
мр Јелена Пераћ
мр Маја Студен Петровић
др Владимир Симић

Секретар редакције броја: Јелена Поповић

Сви текстови у рубрикама Прилози, Полемике, Критике и Прикази се рецензирају.
Листа рецензената:
Доц. др Драган Булатовић, Универзитет у Београду, Филозофски факултет – Одељење за историју уметности
Доц. др Сарита Вујковић, Универзитет у Бања Луци, Академија умјетности – Смер Графички дизајн
Доц. др Марта Вукотић Лазар, Универзитет у Приштини, Филозофски факултет – Одељење за историју уметности
Проф. др Радивоје Динуловић, Универзитет у Новом Саду, Факултет техничких наука – Катедра за уметност примењену у архитектури, техници и дизајну
Проф. др Јелена Ердељан, Универзитет у Београду, Филозофски факултет – Одељење за историју уметности
Слободан Јовановић, кустос, Музеј примењене уметности у Београду
Мр Рифат Куленовић, музејски саветник, Музеј науке и технике у Београду
Драгиња Маскарели, виши кустос, Музеј примењене уметности у Београду
Мр Љиљана Милетић Абрамовић, музејски саветник, Музеј примењене уметности у Београду
Мр Јелена Пераћ, виши кустос, Музеј примењене уметности у Београду
Доц. др Владимир Симић, Универзитет у Београду, Филозофски факултет – Одељење за историју уметности
Доц. мр Маја Студен Петровић, Универзитет уметности у Београду, Факултет примењених уметности – Одсек Костим
Мр Милица Цукић, музејски саветник, Музеј примењене уметности у Београду
Викторија Шимон Вулетић, Арт биоскоп „Александар Лифка“, Суботица

Часопис је индексиран:
Ebsco, KoBSON, ERIH PLUS

Садржај Зборника 10 / 2014 (Музеј примењене уметности. Online)

БРАНИСЛАВ ЦВЕТКОВИЋ
О ПРОБЛЕМУ НИМБОВА НА МИНИЈАТУРАМА У РУКОПИСУ PARISINUS GRAECUS 1242
ON THE PROBLEM OF HALOS IN THE MINIATURES OF CODEX PARISINUS GRAECUS 1242
Апстракт:
Наводни недостатак нимбова на портретима византијског цара Јована VI Кантакузина – монаха Јоасафа у рукопису Parisinus graecus 1242, представљао је основу за стварање више теорија о разлозима изостанка тог симболичног детаља. Имајући у виду да су ретки примери владарских представа без нимба, аутор чланка је предузео посебно истраживање рукописа у париској Националној библиотеци. Пажљива анализа показала је да су нимбови ипак изведени на сва три Кантакузинова портрета, а да разлог њихове слабије видљивости треба тражити у лошој очуваности портрета и различитој тех- ници извођења. Током испитивања рукописа уочен је до сада превиђен облик сложеног ореола око Христове главе у сцени Преображења, за који су потражене одговарајуће паралеле у средњовековној грађи и понуђена тумачења.
Кључне речи:
Византија, иконографија, илуминација, нимб, Јован Кантакузин
Summary:
In the scholarly literature, there is an assumption that Byzantine Emperor John VI Kantakouzenos – monk Joasaph was not painted with a halo around his head in three portraits of his that appear in a manuscript of his theological writings (Par. gr. 1242). The assumed absence of the symbolic detail, which is omitted from representations of rulers very rarely, has led certain scholars to suggest a variety of theories about the reasons for such a practice. Bearing in mind the importance of presence or absence of halos in iconography, the author of this essay took on a special task to investigate the original manuscript Par. gr. 1242, preserved in the fundus of Bibliothèque nationale in Paris.
The close analysis of the miniatures showed that the halos were represented in all three portraits of Kantakouzenos, and the reason for the earlier arguments of the scholars that the halos do not exist is their partial damage, as well as their weak visibility that is the result of various techniques of execution of this particular detail in each of the portraits. In the Emperor's portrait on the f. 5v, the halo is painted brown, and the traces of the pigment can be discerned only when looked at through a converging lens. The same goes for the miniature on the f. 123v, where Kantakouzenos is represented as both ruler and monk, beneath the representation of The Holy Trinity, with halos whose circumferences are deeply engraved onto the golden foundation of the background of the representation.
During the process of analysis, the author noticed the so far overlooked form of the complex halo around Christ's head in the miniature with the representation of the Transfiguration of Christ. The author also points at two examples of iconographical parallels, the icon of Christ the Pantocrator from the National Museum in Sofia, Bulgaria, and the fresco with the torso of Christ the Ancient of Days from the tympanum above the entrance of the Church of Saint Apostles in the Patriarchate of Peć.
In the conclusion, the author stressed the importance of intitulation of the ruler in the Kantakouzenos' double portrait, which is inscribed only alongside his imperial aspect. Bearing in mind that even after his abdication and taking monastic vows his contemporaries continued to address him as Emperor, which he himself had done as well, Kantakouzenos' double portrait reflects the state of affairs, i.e., his deep influence on almost all church-political developments in Byzantium, so that the miniatures represent the direct visual reflection of the contents of the codex, the purpose of which was to celebrate, as a whole, the role of the former Emperor in Byzantine and European history of the fourteenth century.
БИЉАНА ЦРВЕНКОВИЋ
ВРЕМЕ ПОРЦЕЛАНСКИХ ФИГУРА: фигурине XVIII и XIX века из збирке Музеја примењене уметности
THE ERA OF PORCELAIN FIGURES: The 18th and 19th Century Figurines from the Collection of the Museum of Applied Art
Апстракт:
Историја производње европског порцелана, као и његова кључна улога у оквиру поимања луксуза истраживала се у оквиру декоративних уметности и историје културе. Много мање пажње посвећено је јединственим естетским особинама порцелана и значају у оквиру ширег културног дискурса који је имао у контекту персоналног, а понекад и националног идентитета, из којих проистичу и различити облици његове презентације. Појава фигурина, као једног сегмента производње порцелана и једног облика нововековне „фасцинације порцеланом“, од самог почетка имала је одређени значај. Попут минијатура, порцеланске фигуре малих димензија, са минуциозно обрађеним детаљима, биле су намењене посматрању из близине. Tакви порцелански предмети осликавају не само време у којем настају и културну средину, већ и њихову естетску функцију у оквиру различитих сегмената културе живљења. Управо је циљ овог рада да укаже на историју појаве те врсте декоративне уметности, њене естетске особине и улогу у оквирима културе новог века. У том смислу, рад ће обухватити и анализу предмета из збирке Музеја примењене уметности насталих у нововековним мануфактурама (Мајсен, КПМ).
Кључне речи:
Збирка, Мајсен, музеј, КПМ, порцелан, фигурине
Summary:
The appearance of figurines, as one segment of production of porcelain, represented an important element in Early Modern culture. Considered within the scope of decorative arts they offer us an image of the times and the culture of living from which they emerged.
The first part of this essay represents a kind of introduction into the history of emergence, shaping and development of this kind of porcelain in Europe. Special accent here is given to evolution of the porcelain figurines, to interpretation of their aesthetics and the roles they were assigned in various aspects of Early Modern culture, i.e. during the 18th and the 19th centuries. The second part of the essay deals with the analysis of the objects that are classified according to certain thematic wholes in the collection of the Museum of Applied Art. The objects presented in this essay form a segment of the Museum's collection of European porcelain figures, and were created in leading European manufactures at the end of the 18th and during the 19th century. We tried to establish clear concrete frames of production of the porcelain figures with introduction of certain thematic wholes, which actually follow general points of references of art of the period in question, and that immediately influenced shaping and development of this kind of porcelain objects. Inspired by the mythological fables from Ovid's Metamorphoses, by music, or everyday life, or by famous personages of the Early Modern culture, the figurines from the Museum's collection have certainly had strong influence to the presentation and building of identities of their owners and commissioners.
ИВАНА ВАСИЛИЈЕВИЋ
ЗАБОРАВЉЕНИ ЧУВАР БЕНТА: црпна станица „Плавна“ на Дунаву
A FORGOTTEN GUARDIAN OF THE BANK: Pumping Station “Plavna” on Danube
Апстракт:
Крајем XIX и почетком XX века индустријска архитектура у Војводини доживљава брзи напредак, што је одраз регионалног развоја Аустроугарске, у чијем се саставу Војводина налазила. Поред прехрамбене производње и производње грађевинског материјала, посебан вид привредног развоја представљала је изградња инфраструктурних система: мрежâ путева и железница, канала и пратећих објеката за регулацију водотока (црпне станице, уставе, преводнице, мостови). Црпна станица „Плавна“, грађена у периоду 1909–1912. године, својевремено је представљала значајан помак и јединствени пример те врсте, у техничко-технолошком смислу, на читавом Балкану. Иако је грађена по типском пројекту, пре свега као утилитарна структура, црпну станицу карактеришу значајни стилски елементи сецесије, као и традиционалне руралне архитектуре и занатства. Пред изазовима какве у ревитализацији представљају велики индустријски комплекси, овакве куће-машине често бивају занемарене. Опремљена оригиналним погоном и још увек у функцији, црпна станица већ читав век одолева времену и доминира околним руралним пејзажем. Циљ рада је да прикаже архитектонске, просторно-функционалне и амбијенталне вредности Црпне станице „Плавна“ као специфичног објекта индустријског наслеђа. Истраживање се заснива на изучавању оригиналне пројектне и сродне документације, проучавању доступне литературе и фотографија самог комплекса и околине.
Кључне речи:
индустријско наслеђе, црпна станица, сецесија, рурална архитектура
Summary:
With the first organized works on the regulation of watergangs in Vojvodina, came the construction and building of accompanying establishments such as bridges, sluices, locks, pumping stations. Although they were built as utilitarian structures, many of these objects are characterized by harmonious proportions, as well as by construction and decorative details crafted with great artifice.
The first buildings were of architecturally modest dimensions, following the shapes of standard family houses of the period. As typical industrial buildings, pumping stations included a number of other objects necessary for their successful functioning: beside machine house, there were also quarters for superintendent, machinists, guardian houses, workshops, and storehouses for wood and coal.
Pumping stations and plants represented, at the time, some of the most modern and the most specialized architectural problems and subjects for their builders, regardless of their sizes and locations, and auxiliary buildings were supposed to have architectural qualities, too. The architects were required to conceal the strictly utilitarian content, and to make an impact on existing surroundings with the aesthetic forms of their architectural projects. Their interiors were to be as functional and as practical as possible, accessible, clear and organized with utmost precision. Channels with locks, embankments, bridges and other objects, apart from draining and cultivating the once swampy ground, introduced new elements of beauty into village landscapes.
The pumping station in Plavna, as one of the most representative examples of hydrotechnic buildings from the beginning of the 20th century, is veritable rarity from the aspect of the protection of industrial heritage, owing to high level of preservation of its building complex and machines. With obvious elements of Secession combined with traditional building techniques, and with its original pumps, engines and reservoirs, this pumping station is true witnesses of the time in which it was created. Bearing in mind that the narrow definition of industrial heritage, with reference to machine systems and architectural structures, had been expanded, the future challenge will be to explore all the key elements that should be taken into account in the evaluation of industrial heritage.
СОФИЈА КАЈТЕЗ
Апстракт:
Кутије за бетел (kun it) један су од најпрепознатљивијих израза традиционалне бурманске уметности лака. На примеру две кутије (приватно власништво) од бамбуса и бурманског лака тиција (thit si), анализирају се структура, техника израде и мотиви декорације. Дубоки цилиндрични поклопац покрива унутрашњост: тело кутије истог облика и две тацне у којима се чувају састојци за бетел. Обичај жвакања бетела био је део религијских и дворских церемонија, друштвеног живота и уметности. Основа од плетеног бамбуса прекривена је слојевима црног лака, а декорација је изведена сложеном јун (yun) техником – гравирањем цртежа и утрљавањем боје у гравуре. Црвена кутија (прва половина XX века, Баган, Мјанмар) украшена је мотивом „Јунан полукруга“, знацима бурманског Зодијака и „осам планета“ у црној боји и мотивом „семенке паприке“ у жутој. Кутија са сценом „краља на двору“ (1920–1950, Баган, радионица са заштитним знаком тигра) са натписима на бурманском језику, изведена је гравирањем црног лака традиционалним редоследом у црвеној, зеленој, жутој и наранџастој боји.
Кључне речи:
кутије за бетел – kun it, лак – lacquer, тици – thit si, техника гравирања – yun
Summary:
The author analyzes the structure, the execution techniques and the decorative motifs of this extraordinary, with us still unknown art, in the effort to present it to the professional and general audience, taking as examples two Burmese Betel Boxes, kun it (private property), crafted from bamboo and lacquer, thit si. These boxes are cylindrical in shape, with deep lids that cover their interiors: the bodies of the boxes and two trays in which the ingredients for betel are to be kept. The custom of chewing betel belongs to religious and court ceremonies, to social life and art. The bases of the boxes are made of woven bamboo strips, covered with layers of black lacquer, and the decorative motifs are executed in yun technique – which understands engraving of decorative pattern and rubbing of paint into the engravings on the surface. Red Box (the first half of 20th century, Myanmar, Bagan) is decorated with motive of kunan kanbyat, i.e., the signs of Burmese Zodiac, yathi yok and „eight planets“, gyo shitlon, in black, and with the motive of “chilli seeds”, ngayoksi, in yellow. Box with a Scene of King at Court, nandwin (1920- 50, Bagan, workshop with tiger trademark), is executed in five colours: engraving in black lacquer with the traditional sequence of colours – red, green, yellow and orange. The box contains the inscriptions with names of patrons of the village pagoda and with their good wishes.
Typical of times and places of their production, the refinement of these boxes serves as an example of the quality of workshops from which they emerged. The motifs full of symbolic meanings, according to canon, although often accompanied by routinely executed drawings, are indisputably characterized by the refined sense of artistic qualities. Bearing in mind the quality of the boxes intended for everyday use, one could imagine the beauty of the best works of Burmese lacquerware with which it undoubtedly stands equal to other, more acknowledged and better-known countries that claim this art as their heritage.
ДРАГАНА МЕЦАНОВ
ПРИЛОГ ПРОУЧАВАЊУ ОДНОСА СКУЛПТУРЕ И СЛИКАРСТВА У МОДЕРНОЈ АРХИТЕКТУРИ БЕОГРАДА У ДРУГОЈ ПОЛОВИНИ XX ВЕКА
CONTRIBUTION TO RESEARCH INTO RELATIONSHIP BETWEEN SCULPTURE AND PAINTING IN MODERN ARCHITECTURE OF BELGRADE DURING THE SECOND HALF OF THE 20TH CENTURY
Апстракт:
У тексту се истражују и нуде различита тумачења скулптуре у модерној стамбеној архитектури Београда насталој у другој половини XX века. Основни циљ је истражити и приказати примере значајне за разумевање односа скулптуре, сликарства и архитектуре. Архитектура модерних покрета, чији први примери настају у периоду између два светска рата, у другој половини XX века наставља интензивно да се развија без елемената декорације и скулптура. У стамбеној архитектури, декоративни елементи слабо су били заступљени. Истраживање је примарно засновано на историографском методу. Зграда у облику меандра у једном од значајних новобеоградских блокова повезује се са мотивима уметника Јулија Книфера. Захваљујући архитекти Михајлу Митровићу, педесетих година, скулптуре Ане Бешлић и Ратка Стојадиновића, а касније и цртежи Лазара Вујаклије, бивају инкорпорирани у архитектуру стамбених зграда. Касније ће се користити калупи за израду бетонских одливака, а зграде ће као целине садржати елементе скулпторалности. У раду се дефинишу односи и сумирају различита тумачења брутализма и „скулпторалне модерне“. Иако је стамбена архитектура одисала, пре свега, скромном обрадом фасада, издвојени су поједини примери из Београда, који одступају од тог приступа и уводе модерне скулптуре. Оваква анализа односа скулптуре и архитектуре XX века помоћи ће у дефинисању развоја њиховог међусобног односа и омогућити периодизацију идеја.
Кључне речи:
индустријска модерна, скулпторална модерна, стамбена архитектура, скулптура, синтеза уметности
Summary:
The time period between two world wars is characterized by modernist architecture, which developed under strong influence of European academic centres and growing absence of ornaments. The end of World War II brought new social and political contexts, and new economic circumstances. With the first five-year plan period (1947–1952) also came the architecture of modest materials and forms. In addition, the change in social and political contexts at the beginning of 1950s introduced activities, emergence and development of individual architectural studios. Some of them developed their own architectural expressions and revived relationship between architecture and sculpture in fresh, contemporary way, and created examples that represent the epoch. Here, one remembers the projects realized by studio established by architect Mihajlo Mitrović – apartment buildings in Zahumska Street No. 23 and Gospodar Jovanova Street No. 25. This architecture is inseparable from the sculptures created by Ana Bešlic and Ratko Stojadinović. A completely different approach can be found in examples appearing in Novi Beograd. Numerous requests for mass and quick apartment building added to intensive development of industrial, prefabricated, systems. One of the representative examples is the "meander" building in Block 21 in Novi Beograd. In this essay we analyze the motive of meander, and we relate it to the works done by artist Julije Knifer who favoured meander as the leitmotif of his creations. The sculptural elements of industrial modernism are: the emphasized horizontal lines, basic geometric forms, small number of floors architectural cubes. “Industrial modernism”, as it is referred to in the professional literature, became increasingly present with gradual development of the pre-fabricated systems, as well as with the growth of building industry. Only at the end of the 1960s, there emerged examples of architecture that featured different sensibility. In the sources, it was called “sculptural modernism” abundant with details – and it announced different approaches to forms opposed to the, until then dominant, "industrial modernism". The Genex building in Belgrade, has a larger number of elements as in brutalist architecture, as well as recognizable influences of important examples of international modern architecture. Parts of the Tower of Genex were painted by painter Lazar Vujaklija.
БИЉАНА ВУКОТИЋ
Апстракт:
Евидентне промене и нови токови у развоју индустријске продукције у циљу приближавања новим савременим креативним праксама у нашој средини запажају се после Другог светског рата. У новим условима убрзаног развоја и економског просперитета читаве земље јављају се у почетку бројни појединци, а затим и производна предузећа која постижу прве резултате у области индустријског обликовања производа. У почетку су то биле усамљене и изоловане акције, да би оне средином педесетих година XX века прерасле у организоване производне целине. За овај период карактеристичан је спор и тежак продор индустријског обликовања у индустријске погоне. У свести непосредних произвођача постојао је јак отпор увођењу индустријских уметника у процес производње, а о структуралним променама и формирању посебних служби за дизајн готово да није могло да се говори.
Кључне речи:
индустријско обликовање, дизајн, индустријски уметник, примењена уметност, дидактичке изложбе уметничког обликовања, изложба Уметност у индустрији
Summary:
After the Second World War there appeared evident changes and new trends in the development of industrial production that aimed at bringing it closer to the contemporary creative practices in our country. Slow and hard introduction of industrial design into industrial facilities was characteristic of this period. Among the workers engaged in the factory production, there was a strong feeling of resistance to introduction of industrial artists in the very process of making of objects, and one almost could not talk about structural changes and establishing of special departments for design. Industrial design, as notion and practice in the newly established socialist Yugoslavia, was introduced immediately after the Second World War, although all the way to the middle of the 1960's there were misunderstandings and ignorance concerning the real function and importance of the concept of design and designers – industrial artists. During this period, industrial production of the, then, Socialist People's Republic of Yugoslavia was oriented more towards participation in industrial fairs and festivals that contributed in a specific way, after the Second World War, apart from their commercial character, to articulation of the propagandistic proclamation, by the State, of the social role of urbanism, architecture and design. This was all about ideological concept, rooted in discourses on the culture of living, art, architecture and industrial design. The primary problem of the Yugoslav to-date industrialization, modernization and, especially, urbanism was the problem of habitation, but also of the contemporary furnishings of interiors. This problem was tackled by the above-mentioned paradigmatic didactic exhibitions organized during the second half of the 1950's in Belgrade, Zagreb, Ljubljana and Zrenjanin. According to museological typology, the exhibition Art in Industry, held in Museum of Applied Art in Belgrade in 1961, was the first exhibition of contemporary industrial design in Yugoslavia of that age. The guiding concept, which unfortunately was not realized in the whole, featured only those successfully designed serial products that were realized in the process of production. The Museum took the task of organization of the exhibition, taking into account the achievements of the contemporary industrial production, selecting the products that could withstand even more strict professional and museological criteria, in order to appear as exhibits at this exhibition.
МАРИЈА ЗЕЧЕВИЋ, ОЛИВЕРА СТАНКОВИЋ ГРУЈИЧИЋ
Апстракт:
Предмет овог истраживања је стваралаштво архитекте Мустафе Мусића изван архитектонског пројектовања које се односи на дизајнирање употребних „арт објеката“ и специфичног комадног намештаја. У ужем одређењу предмет истраживања су „арт објекти“ Сто (Играча, Стрелца, Мислиоца) из 1982. године, намештај дизајниран за београдски ноћни клуб „XL“ из 1995. године и сто Амеба из 2000. године. Предмет се анализира и тумачи увидом у примарне изворе, наиме пројектну, фотографску документацију, скице и каталоге. Принципи конципирања и реализације комадног намештаја и „арт објеката“ у овом истраживању третирани су као архитектонска категорија и вредан извор за ишчитавање рефлексија карактеристика архитектонског пројектовања на методологију дизајнирања намештаја. Документацију за дискусију употпуњују и забележени разговори са архитектом Мусићем, те се у раду поред научног метода анализе грађе, методолошког поступка студије случаја користи и метод прикупљања података – научни интервју.
Циљ овог истраживања је да се кроз анализу и систематизацију одабраних примера представи особеност стваралачког приступа архитекте Мусића и мапира методолошко полазиште аутора у свим областима његовог стваралаштва.
Паралелно са анализом стваралаштва Мустафе Мусића у области примењене уметности, истраживање прати рад значајних светских архитеката на пољу дизајнирања намештаја и употребних уметничких предмета. Са посебним акцентом на есеј аустријског архитекте Ханса Холaјна (Hans Hollein) Све је архитектура (Alles ist architectur) из 1968. године, истраживање, поред приказивања и евалуације рада једног од значајних архитеката у Србији и региону бивше Југославије, отвара питање стваралаштва изван дисциплинарних граница.
Кључне речи:
архитектура, Мустафа Мусић, намештај, Сто (Играча, Стрелца, Мислиоца), ноћни клуб „XL“
Summary:
The object of the present research is the opus of architect Mustafa Musić which developed apart from his architectural designs, which comprises the design of „art objects“ and specific pieces of furniture. In the first part of the essay, titled “Architect as Designer of Furniture – from an Autonomous to the Socially Engaged Creator”, the authors explain the idea of design of utility objects through the concept of “Total Work of Art” and give a survey of the genesis of this idea since the Secession movement, at the beginning of the 20th century, until today. Ina review of radical architectural and design breaking forth, especially characteristic for the Italian art scene during the 1960s and the1970s, and in a review of Hans Hollein “Alles ist architectur”, from 1968, the authors introduced into this essay an aspect of criticism from which they proceeded to the analysis of the opus of this architect. In the second part of the essay, titled “The Opus of Architect Mustafa Musić in the Realm of Design of Art Objects and Specific Pieces of Furniture”, the authors follow the course of maturation of postmodernist thought in the works of the architect, based on the analysis of installation “Table (of Player, Archer, Thinker)” from 1982. In this research, the authors singled out the analogous positions in international, radical, practice in furniture design, that are presumed to be critical and professional models for Musić, the architect. In addition, in this part of the essay, the authors analyzed also the period of cultural isolation from 1990 to 2000 and Musić's creations from this period. Researched are the models and the concepts of utility objects designed for nightclub “XL” 1995/97, and table “Amoeba” from 2000.
АЛЕКСАНДАР ЧУЧКОВИЋ
Апстракт:
Са појавом индустрије занатство је почело да се сматра превазиђеним видом производње, изузев повремених појава носталгије за његовим ишчезлим вредностима. Однедавно је, међутим, оживело интересовање за занатску праксу, нарочито с обзиром на могућност њеног повезивања са уметношћу и дизајном, што је пропраћено умножавањем практичних и теоријских интерпретација овог феномена. Ослобођен од захтева наручилаца и од обавезе да његови производи буду непосредно употребљиви, савремени занатлија се по свом статусу приближио уметнику, а с обзиром на прилику да посегне за средствима најсавременије технологије – дизајнеру. Нови „идеал занатства“ пружа прибежиште стваралаштву од униформизације научно- техничког система и доприноси друштвеној кохезији путем другачије организације процеса рада.
Кључне речи:
занатство, дизајн, уметност, технологија, култура, стваралаштво
Summary:
With the advent of industry, crafts began to be regarded as outdated form of production, although the nostalgia for their vanished values emerged occasionally. However, recently the interest in craft practice has been reviving, particularly with regard to possible links with art and design, and it is followed by the multiplication of its practical and theoretical interpretation. Liberated from the clients’ demands and from the commitment that products should be immediately usable, modern craftsman is, by his status, closer to the artist, and by the opportunity to reach for the cutting-edge technology – to the designer. The new “craft ideal” provides a shelter to the creativity from the standardization of scientific and technical system and it contributes o the social cohesion through a different organization of the work process.
ЈЕЛЕНА НИКОЛИЋ ВАНОВИЋ
Апстракт:
Сматрајући да одевање представља један од најексплицитнијих видова спектакуларизације идентитета, у овој анализи гламура покушаћемо да утврдимо које садржаје овај стилски језик обрађује и саопштава. У самом средишту ове естетске концепције открићемо Батајев појам еротизма. Будући да настаје као последица расцепа између света рационалног и ирационалног, односно света рада, са једне стране, и слепе силе (сексуалности и смрти), са друге, еротизам се, међу њима, указује као вечита чежња за успостављањем целине. Ускоро ћемо увидети да управо проблеми сексуалности и смрти чине основну значењску окосницу гламура. Каналишући друштвену хистерију у стилски ексцес, гламур се јавља у форми естетског и моралног преступа, нудећи могућност обичном човеку да кроз транспоновање забрањених садржаја на визуелни, одевни језик, искорачи из просечног, умереног, пристојног или функционалног и крочи у недостижно. Кроз интердисциплинарни приступ анализи гламура, како у смислу филмског костима, тако и у смислу модног одевања, открићемо да је друштвена криза изазвана индустријском револуцијом и променама у обиму и организацији рада, каналисана у стилски ексцес, који је, затим, иако богат субверзивним потенцијалом, лако склизнуо у потрошњу. Видећемо да гламур представља одговор на појаву модернизма и индустријске производње, покушај да се интеграцијом у спектакл ослободимо патње, самоће и смрти.
Кључне речи:
гламур, мелодрама, преступ, рад, спектакл
Summary:
Emerging as a consequence of industrial production organized on the largest scale, and thus in the age of effective prohibitions, glamour appears as an offence, that is through spending, as well as through mass consumption, which is characteristic of industrial societies. The proportions of production and consumption, introduced by industrial revolution, and the consequent changes in social conditions, turned glamour into the largest spectacle ever accessible to human societies. That is the spectacle of the consumer culture, the saint of the modern age. Icons of glamour represent the gods revered by the modern man.
Glamour has quickly and easily moved from cinema to various lines of industry of life styles, and crucial for its mass popularization was the importance of costume designed for the Hollywood melodramas. Costume has become one of the basic features of both aesthetics and semantics. When we take into consideration that the purpose of clothing is, in the first place, the spectacularization of identities, a question arises: what is the content which this stylistic language treats and communicates? We discover that in the very heart of this aesthetic concept rests Georges Bataille's notion of eroticism as eternal longing to establish the lost totality or continuity, an attempt to overcome the gap between the rational and the irrational in man. This is why the fundamental signifying focus of glamour is composed of problems of sexuality and death. With channelling social hysteria into a stylistic excess, glamour appears in the form of aesthetic and moral misdemeanour. Glamour allows one to, in transposing the forbidden contents into the visual, into the language of clothing, step out from mediocre, moderate, appropriate or functional, and into the unattainable, into the everlasting...
In the process of spectacularization, the biological sexuality and mortality become entirely neutralized. Glamour managed to overcome the eternal problems of man by completely divorcing beauty and appeal, but also death, from the corporeal and the social givens. One has, through integrating oneself into the spectacle, at last realized the unity with the world, but the price of this success is exorbitant. One can free oneself from the loneliness and death only when turned into an image.
ДРАГИЊА МАСКАРЕЛИ, ЈЕЛЕНА ПЕРАЋ, БИЉАНА ВУКОТИЋ