Зборник 18 / 2022 (Музеј примењене уметности. Online)

ISSN 2466-460X (Online)

ISSN 0522-8328 (Штампано издање)
PDF штампаног издања (8.0 MB)

Главни и одговорни уредник: Биљана Јотић

Уредник броја: Слободан Јовановић

Уређивачки одбор:
др Никола Шуица (Универзитет у Београду, Факултет ликовних уметности, Београд)
др Маја Станковић (Универзитет Сингидунум, Факултет за медије и комуникације, Београд)
др Владана Путник Прица (Универзитет у Београду, Филозофски факултет, Београд)
мр Слађана Петровић Варагић (историчарка уметности, Пожега)
Биљана Јотић (Музеј примењене уметности, Београд)
Слободан Јовановић (Музеј примењене уметности, Београд)
Биљана Црвенковић (Музеј примењене уметности, Београд)

Секретар редакције броја: Ана Самарџић

Сви текстови у рубрикама Прилози, Полемике, Критике и Прикази се рецензирају.
Листа рецензената:
мр Оливера Батајић Сретеновић, ванредна професорка, Универзитет уметности у Београду, Факултет примењених уметности – одсек: Примењена графика
др Љубица Винуловић, научни сарадник, Универзитет у Београду, Филозофски факултет – Одељење за историју уметности
Проф. др Владимир Ђурђевић, редовни професор, Универзитет у Београду, Физички факултет – смер: Mетеорологија
др Ана Ереш, научни сарадник, Универзитет у Београду, Филозофски факултет – Одељење за историју уметности
мр Јелена Здравковић, виши пр едавач, Академија техничких струковних студија Београд – Београдска политехника
др Богдан Јањушевић, историчар уметности – конзерватор, Покрајински завод за заштиту споменика културе, Нови Сад
др Ивана Кроња, виши предавач, Академија техничких струковних студија Београд – Београдска политехника
др Ангелина Милосављевић, ванредна професорка, Универзитет Сингидунум, Факултет за медије и комуникације
др Саша Михајлов, виши конзерватор, Завод за заштиту споменика културе града Београда
мр Бојана Поповић, музејска саветница, Музеј примењене уметности, Београд
др Милан Просен, доцент, Универзитет уметности у Београду, Факултет примењених уметности – одсек: Историја уметности
др Владимир Симић, ванредни професор, Универзитет у Београду, Филозофски факултет – Одељење за историју уметности
др Ана Сладојевић, независна кустоскиња и теоретичарка уметности и медија
др Маја Станковић, редовна професорка, Универзитет Синги дунум, Факултет за медије и комуникације – Департман за дигиталне уметности
др Маја Студен, ванредна професорка , Универзитет уметности у Београду, Факултет примењених уметности – одсек: Костим
др Јелена Павличић Шарић, доценткиња, Факултет уметности, Универзитет у Приштини, Косовскa Митровицa – Одсек ликовних уметности
Проф. др Јасмина Чубрило, редовна професорка, Универзитет у Београду, Филозофски факултет – Одељење за историју уметности
Проф. др Марко Шуица, редовни професор, Универзитет у Београду, Филозофски факултет – Одељење за историју
Проф. др Никола Шуица, редовни професор, Универзитет уметности у Београду, Факултет ликовних уметности

Часопис је индексиран:
Ebsco, KoBSON, ERIH PLUS

Садржај Зборника 18 / 2022 (Музеј примењене уметности. Online)

О Зборнику
About Journal
ЈЕЛЕНА НИКОЛИЋ
Апстракт:
Раскошна одећа, скупоцени накит и инсигније много говоре о томе како су жене владарке виђене на византијском двору и како се репрезентују; обично ктиторским композицијама с владаром, понекад и са децом, или пак другим визуелним представама. Њихова моћ и снага те моћи може се визуелно ишчитати из начина раскошног одевања владарки, ношења инсигнија, односно кићења скупоценим накитом и уопште њихове визуелне репрезентације, при чему поједине истичу важан матерински аспект. Племените свилене тканине и луксузни текстил имали су нарочито истакнуту улогу у секуларном и сакралном животу у ромејском друштву, будући да су се примењивале у церемонијалу, дипломатији и пропаганди. Жене владарке у Ромејском царству и земљама византијског културног круга често су слично обучене као владари. Владари и црквени великодостојници постизали су своје планове и циљеве на политичком, дипломатском, војном и другим пољима визуелним репрезеновањем, а и давањем луксузног текстила на поклон. Током средњег века и раног модерног доба луксузна свилена тканина играла је посебно важну улогу у успостављању везе богатства и ауторитета власти, одређивањем функције тела и простора као попришта више врста изражавања моћи као што су: друштвена, верска и политичка моћ, при чему значајну улогу на Балкану и Медитерану имају жене владарке и жене ктитори.
Кључне речи:
визуелна репрезентација, жене владарке, луксузни текстил, моћ, одевање
Summary:
Luxurious clothes, valuable jewelry, and insignia says much about how female rulers were seen at the Byzantine court and how they were represented; usually by khtetors’ compositions with the ruler, sometimes with children, or through other visual representations. Their power and the intensity of that power can be visually perused from the luxurious way female rulers dressed, by wearing insignia, i.e. adorning themselves with expensive jewelry, and generally from their visual representation; whereby some also bring out the importance of their motherhood aspect. Noble silks and luxurious textiles played a very important role in the secular and sacred life of Byzantine society, as they were used in ceremonies, diplomacy and state propaganda. In fact, the female rulers in the Byzantine Empire and the countries of the Byzantine cultural circle were often dressed similarly to the male rulers. Rulers and high-ranking church officials achieved their plans and goals in the field of politics, diplomacy and military through visual representation and gifts of luxury textiles. Throughout the Middle Ages and the early modern era, luxurious silk fabrics played a particularly important role in communicating “wealth and the authority of power,” defining the function of “the body and space as an arena for displaying several types of power, such as social, religious and political, with female rulers and female khtetors playing a notable role in the Balkans and the Mediterranean area.”

Translated by the author
МАРКО ФИЛИП ПАВКОВИЋ (MARKO FILIP PAVKOVIĆ)
THE BRICK AS A MEDIUM OF REPRESENTATION: Count Krsto II Oršić Slavetićki and Residential Architecture
ЗИДАНИ МЕДИЈ РЕПРЕЗЕНТАЦИЈЕ: Гроф Крсто II Оршић Славетићки и резиденцијална архитектура
Abstract:
Architecture, as a medium of representation, has always been one of the most expressive ways of conveying a commissioner’s power. A commissioner is not a person who passively accepts the architect’s idea, but rather actively participates in the realisation of the building they finance. The aim of this paper is to explore the commissions of Count Krsto II Oršić Slavetićki (1718–1782) in relation to residential architecture, i.e., residential architecture will be observed as a medium of personal and family representation. The paper will not list Oršić’s every commission and purchase of residential buildings, nor will they be listed chronologically. Instead, each of the selected buildings, some of which are located in the countryside, with others in urban areas, will be analysed as a separate case study. We will try to identify analogies in the spatial and decorative design of the buildings and study Oršić’s role in the final realisation of the buildings he had commissioned. The analogies, a result of the commissioner’s wishes, are revealed in the spatial organisation of the architectural complexes, the layout organisation of the interior, and in the repertoire of decorative motifs on the works of decorative arts. It is interesting to note that Oršić’s son Adam (1748–1820), in his memoirs, described the construction and significance of several buildings covered in this paper.
Key words:
Baroque, commissioners, Count Krsto II Oršić Slavetićki, residential architecture, Zagreb
Резиме:
Архитектура као медиј репрезентације одувек је била један од најекспресивнијих начина за приказивање моћи наручиоца. Наручилац није особа која пасивно прихвата идеју архитекте, него активно учествује у реализацији грађевине коју финансира. Циљ овог рада је истражити наруџбине грофа Крсте II Оршића Славетићког (1718–1782) у вези с резиденцијалном архитектуром, односно резиденцијална архитектура ће се проучавати као медиј личне и породичне репрезентације. У раду се неће обрађивати свака Оршићева наруџбина и куповина стамбених објеката нити ће се оне хронолошки пописати. Уместо тога, сваки од одабраних објеката, од којих се неки налазе на селу, а други у урбаним срединама, анализираће се као засебна студија случаја. Покушаћемо да идентификујемо аналогије у просторном и декоративном обликовању тих објеката те да проучимо Оршићеву улогу у коначној реализацији грађевина које је наручивао. Аналогије, резултат жеља наручиоца, откривају се у просторној организацији архитектонских склопова, тлоцртној диспозицији ентеријера те у репертоару украсних мотива на остварењима примењене уметности. Занимљиво је истакнути да је Оршићев син Адам (1748–1820) у својим мемоарима описао изградњу и значај неколико грађевина обрађених у овом раду.
ОЛИВЕРА СТОЈАДИНОВИЋ
Апстракт:
Док су курзивне варијанте слова „г”, „д”, „п” и „т” карактеристичне за српску типографску ћирилицу прихваћене на међународном нивоу и имају своја места у уникод табели, у којој су смештена сва слова која постоје у светским језицима, није разрешено да ли постоји стандардни српски варијетет за слово „б” у усправном и у курзивном облику. У недостатку прецизних упутстава, аутори типографских писама на различите начине разрешавају ову дилему, па ће ово истраживање бити корисно за типографску заједницу, а може бити релевантно и приликом дефинисања стандарда српског писма. Да би се постигао циљ истраживања, било је потребно спровести анализу старијих и новијих извора типографске ћирилице. Прегледом штампаних извора из 18, 19. и 20. века (књига, периодичне штампе и каталога штампарија) испитани су типографски облици присутни у фонтовима који су се користили у ручном, машинском и фотослогу. Извршено је и поређење са рукописним и цртаним облицима слова, који представљају основу за типографске облике. Савремене тенденције одсликава анализа дигиталних фонтова који садрже ћирилицу. Примаран значај имају варијетети слова „б” у типографским писмима домаћих аутора, а за њима следе решења која се могу наћи у глобалној понуди. Истраживање ће разрешити питање да ли постоји карактеристичан облик слова „б” који је препоручен за коришћење у српској ћирилици или су у оптицају различите дозвољене стилске варијанте и ауторима типографских писама понудити препоруке које ће им помоћи у обликовању овог слова, као и у програмирању његових евентуалних варијетета.
Кључне речи:
дигитални фонтови, словни варијетети, српско штампарство, типографско писмо, ћирилица
Summary:
The subject of this research is the examination of the origin and development of the normal and italic form of the lowercase letter “б” (equivalent to the English letter “b”) in the Serbian typography of the newer era, whereupon the Cyrillic and Latin alphabets share their stylistic characteristics united in the same type system. It will, therefore, help us answer the question related to the desirable form of the letter “б” in the Serbian language. The aim of this paper is to resolve the dilemma of whether the alternative form of the letter “б” with a diagonal stroke starting on the right, which appears today only in the Serbian language, is also mandatory, i.e. whether the form located in the primary place is suitable for the Serbian language. By reviewing and analyzing printed sources of the Serbian language from the 18th, 19th and 20th centuries (books, periodicals and type catalogs), type forms present in fonts used by hand, as well as machine and photo typesetting were examined. A comparison was made with handwritten and drawn letterforms, which are the basis for type forms. Finally, digital fonts with Cyrillic letters by foreign and domestic authors were reviewed. Based on examples from the past and contemporary practice, it was concluded that both variants of the letter “б” are equally acceptable in Serbian Cyrillic, and that the choice and method of application is determined by the author of the typeface, who decides whether to choose a particular variant through the localization function or rather, to offer both variants as stylistic alternates. Regarding the decisions on letter shape and stroke thickness, the recommended solutions should be sought in the examples of typefaces by domestic authors, where the parameters are the typeface style, proportions and size range, while the criteria are the recognition of individual letters and stylistic consistency.

Translated by the author
ВАЊА КОСАНИЋ
КОСТИМОГРАФИЈА И САВРЕМЕНА МОДА: на примеру позоришних костима Веле Нигринове, првакиње Народног позоришта у Београду
COSTUME DESIGN AND CONTEMPORARY FASHION: Оn the Еxample of the Тheatrical Costumes of Vela Nigrinova, the Leading Actress of the National Theatre in Belgrade
Abstract:
Тема рада је однос између костимографије и моде одевања крајем XIX и почетком XX века на примеру костима које је носила Вела Нигринова (1862–1908), славна глумица и првакиња Народног позоришта у Београду. Досадашња веома ретка истраживања у области костимографије код нас (у свету је интересовање за ову област у порасту од почетка XXI века) концентрисана су у оквирима позоришне уметности и не узимају у обзир специфичан и често двосмеран однос између моде одевања и костимографије, који је у појединим историјским периодима значајан за тумачење одређених поступака у креирању позоришних костима. Управо је период каријере Нигринове у Народном позоришту (1882–1908) карактеристичан по томе што се на светским позорницама сусрећу висока мода и позоришна уметност. Док смо проучавали костиме које је носила Вела Нигринова, на основу сачуваних фотографија, позоришних критика и литературе везане за делатност Народног позоришта, и по први пут их сагледавајући у контексту поменутих светских тенденција у костимографији, дошли смо до закључка да је Народно позориште у Београду било у корак са позориштима у свету.
Key words:
Вела Нигринова, костимографија, мода одевања, позоришни костим, позориште
Резиме:
The subject of this paper is the relation between costume design and fashion at the end of the 19th and beginning of the 20th century on the example of costumes worn by Vela Nigrinova (1862 – 1908), the famous and leading actress of the National Theatre in Belgrade. Research of costume design in our country is rare and concentrated mostly in the field of theatre arts and precludes the specific and often two-way relation between fashion and costume design, which in some historical periods is important for understanding certain processes in creating theatre costumes. In the 19th century, the appearance of the first fashion designers and fashion houses was reflected in costume design in the form of a specific connection between haute couture and the theatres in Europe. The theatre costumes worn by Vela Nigrinova seen in this context indicate that the approach to costume design at the National Theatre in Belgrade was the same as elsewhere in the world. As an artist, Nigrinova had the power to become an example of elegance and style on stage, such as Madeleine Guimard, Marie Taglioni or Sarah Bernhardt, and perhaps inspire and impact the taste and clothing of the ladies in the audience who at that time had abandoned the last Oriental elements in clothing and replaced them with appealing European fashion.

Translated by the author
САЊА КИПРОСКИ
ЗГРАДА ДОМА РАТНИХ ИНВАЛИДА (1933–1935) У БЕОГРАДУ: остварење архитекте Димитрија М. Лека
THE BUILDING OF THE HOME FOR WAR INVALIDS (1933–1935) IN BELGRADE: The Work of Architect Dimitrije M. Leko
Апстракт:
Зграда Дома ратних инвалида (1933–1935) представља једно од најзначајнијих остварења истакнутог архитекте и универзитетског професора Техничког факултета у Београду Димитрија М. Лека. Како би у целости био сагледан и препознат вишеструки значај овог објекта, уважавајући претходне историографске доприносе, циљ рада јесте проширивање и употпуњавање анализа о згради Дома ратних инвалида, где ће, уз темељиту анализу процеса пројектовања, бити сагледан и њен положај на међуратној архитектонској сцени Београда, као и шири друштвено-историјски значај здања.
Кључне речи:
академизам, архитектура, Димитрије М. Леко, Дом ратних инвалида, модернизам
Summary:
The building of the Home for War Invalids (1933–1935) represents one of the most important achievements of prominent architect and university professor of the Technical Faculty, University of Belgrade, Dimitrije M. Leko. The need to build a home for war invalids was especially relevant in the mid 1920s, and its materialisation was realised through an edifice erected in 1935 which testifies to numerous financial inconveniences that the state had encountered after World War I, but it is also a testament to the strong marginalisation of this social group carried out by the state and Yugoslav society. The first significant initiative was to build a facility that would represent a solution for accommodating the large number of impoverished war invalids, which appeared in 1928 when a competition was announced for the creation of a conceptual plan for the Home for War Invalids. This initiative was proposed by the Association of War Invalids, one of the most important organizations for the disabled in the interwar period. The building was supposed to be located on Mali Kalemegdan, on land ceded by the Municipality of the City of Belgrade. Due to an unfavourable financial situation in the state, the construction of the facility was postponed until 1933, when the location of the building was changed. The facility was to be built on one of the most important squares in Belgrade, Wilson Square (today’s “Savski Trg”). After the competition was announced in 1933, the conceptual plan of respected architect Dimitrije M. Leko was selected. Architect Leko conceived the functional floor plan of the building which united a wide range of different units: a boarding house for children with disabilities, a guesthouse for invalids, business premises of the Association of War Invalids with a printing house, premises for representative purposes, a large number of flats, offices, shops and warehouses. The facade of this four-storey building reflected the aesthetics of modernised academicism, as well as the forthcoming monumentalism. Well-proportioned, made of purified facade surfaces and without a pronounced visual dominance, this building radiates with a certain sense of the sublime, representing the personal artistic expression of the architect. As one of the significant representative works of architecture of modernised academicism of the 1930s in Serbia, this monumental palace has enriched the capital’s architecture in many ways with its harmonious and authentic composition.

Translated by the author
СТЕФАН ЖАРИЋ
УТИЦАЈИ ЈАПАНИЗМА И ЈАПАНСКЕ МОДЕ У СРПСКОЈ МОДИ (1920–2020)
INFLUENCES OF JAPONISME AND JAPANESE FASHION ON SERBIAN FASHION (1920-2020)
Апстракт:
Феномени јапанизма и „јапанске модне револуције”, коју иницирају Кензо Такада те јапански авангардни креатори високе моде Реј Кавакубо, Исеј Мијаки и Јођи Јамамото, темељно су истражени и излагани у оквиру историје и музеологије западне моде. Истовремено, утицаји јапанске моде на српску моду XX и XXI векa још увек су неистражени. Предложени рад стога настоји да покаже како јапанизам као модно кретање унутар западне моде и мода као културни означитељ Јапана дијахронијски функционишу у модном систему Србије у временском оквиру између 1920. и 2020. године. На плану моде XX века предмет анализе биће представе „јапанске модерне девојке” (модан гару) у стваралаштву Милене Павловић Барили, текстови о Кензу Анђелке Слијепчевић, те апропријације кимона у модном дизајну Александра Јоксимовића и Љиљане Жегарац. У контексту моде XXI века биће испраћени утицаји јапанске авангарде на продукцију појединих модних дизајнeра и дизајнерки окупљених око Београдске недеље моде. Мапирајући различите елементе јапанизма у српској моди, присутне посредством западне моде, те кроз усвајање јапанских модних матрица као општих кретања моде на глобалном нивоу, истраживање отвара могућност новог читања јапанскосрпских културних контаката кроз историју моде.
Кључне речи:
историја моде, јапанизам, јапанска авангарда, кимоно, српска мода
Summary:
As Japonisme in Serbian fashion of the first half of the 20th century was the result of Western fashion influences, its inception in the national fashion system can be traced in Milena Pavlović Barilli’s 1920s works as pioneering representations of westernized Japanese modern girls – Modan garu. With the restoration of bilateral relations between Serbia and Japan after the Second World War, Kenzo Takada’s global impact in the 1970s is revealed in Anđelka Slijepčević’s writings. At the same time, Aleksandar Joksimović resorted to ‘self-orientalization’ by turning Romanian folk costumes in kimono-resembling forms as a response to Dior and Saint Laurent’s appropriations of Japan, whereas in the 1980s Ljiljana Žegarac designed actual kimonos. After Tokyo’s positioning as a global fashion capital in the 1980s and the foundation of Belgrade Fashion Week in 1996, the influence of Japanese avant-garde designers Issey Miyake, Yohji Yamamoto, and Rei Kawakubo can be identified at the end of the 20 th and the beginning of the 21 st century Serbian fashion. By analyzing the collections of contemporary Serbian fashion designers, it is noticeable how the Japanese avant-garde has encoded itself in their expression as a denouncement of tradition. The Japonisme discourse in Serbian fashion is thus completed through an insight into the most recent fashion practices. While not a dominant aesthetic and stylistic tendency in Serbian fashion, Japonisme marked it to an extent, allowing both its contextualization within Serbian fashion history and the strengthening of Serbian fashion within global fashion, welcoming further studies on the subject.

Translated by the author
СТЕВАН МАРТИНОВИЋ
Апстракт:
У раду се анализирају процеси музеализације сакралног/хришћанског наслеђа. Настали као променa места чувања и контекста предмета – од примарног/црквеног до музеолошког/ музејског – они су обележили историјску и концептуалну дихотомију у начину разумевања баштине: од религијске до културне. Институционални оквири у којима се ови процеси одигравају смештени су између манастирске ризнице као примера црквеног тезауруса, с једне, и музеја као савременог модела обликовања јавног памћења, с друге стране. Да ли музеализација на оваквим примерима претпоставља нужну дефункционализацију и можемо ли данас говорити о музеологији религије као дисциплинарном и теоријском оквиру овде постављеног проблема, неке су од хипотеза које ће у раду бити разматране. Такође, на примеру ризница манастира Хиландара показаће се како примарни и музеолошки контексти „опстају”, творећи данас „употребне” и „уметничке” ризнице.
Кључне речи:
музеализација, музеј, музеологија религије, ризница, црква
Summary:
This paper tries to problematize the issue of the musealization of sacral heritage starting from the assumption that an undefined and insufficiently applied theory on one hand, and an insufficiently known practice within the monastery on the other, represent two dependent albeit often completely different fields. Their further affirmation and coherent use in science would contribute to a clear and unambiguous positioning of such topics within the studies of museology, especially in the realms of the Orthodox Christian tradition. This paper shows an example how in situ musealization has its own laws which often change the optics of museology in a general sense and create new forms of a modern thesaurus.

Translated by the author
др КСЕНИЈА МАРКОВИЋ БОЖОВИЋ, др ЈОВАНА КАРАУЛИЋ
Апстракт:
У контексту климатских промена, као дугорочног изазова са којим се сусрећемо, позориште може да оствари важну улогу друштвеног актера – не само критичким указивањем на актуелне парадигме климатске кризе кроз сценске наративе већ и кроз своју укупну пословну стратегију и организациону културу коју негује, тј. императив редизајнирања продукционих приступа и начина пословања као елемената и чиниоца зелене политичности уметничких установа. У дискурсу еколошког заокрета савремених позоришних система уочавају се различити аспекти зелене трансформације процеса планирања и обликовања костима кроз примену мера штедње и енергетске ефикасности, односно усвајање концепта поновне употребе материјала и рециклаже. Поједини сегменти глобално заговараних препорука у овом контексту (попут поновне употребе постојећих костима из фундуса или second hand извора набавке) de facto јесу део постојеће праксе и у српским позориштима, али нису и de jure – пракса утемељена на правима и обавезама зелених политика. Полазећи од ове тезе, рад испитује колико су (и да ли су) глобално пледиране активности зелене транзиције пословања заступљене у раду сектора костима градских позоришта Београда, и то кроз анализу резултата истраживања спроведеног у седам позоришних кућа, те кроз промишљање налаза о начинима и принципима рада ових организација у светлу релевантних практичних препорука протокола адаптације и прилагођавања.
Кључне речи:
зелене политике, зелена трансформација, климатске промене, костим, позориште
Summary:
Climate change as a long-term challenge imposes an obligation for individuals and institutions to face the consequences of these changes. Thus, the role of a social agent that the theater realizes relates not only to pointing out the current paradigms of the climate crisis through stage narratives, but also its overall business strategies and the organizational culture it nurtures. The theater has to redesign its production approaches and ways of doing business – as elements and factors of art institutions’ “green politics.” In this regard, the various aspects and possibilities of the transformation of the process of planning and shaping costumes in modern theater systems are identified – from the implementation of energy efficiency measures, to the adoption of the concept of material reuse and recycling. However, certain segments of globally advocated recommendations in this context (such as the reuse of existing costumes or second-hand procurement sources) are already part of everyday practice in the Serbian theaters, but the question arises whether those practices are grounded on “green motives.” With the aim of answering this question, and having in mind the relevant practical recommendations of the adaptation protocol, we examine how much (and whether) globally pleaded activities of green transformation are present in the costume sector of Belgrade’s city theaters.

Translated by the authors
ДЕА ЦВЕТКОВИЋ
Апстракт:
У раду ће бити анализирана дела уметнице Џуди Чикаго (Judy Chicago) која се базирају на текстилу и везу. У фокусу ће бити два рада, Међународни прекривач части (International Honor Quilt) и Вечера (The Dinner Party), али и уметничино недавно коришћење тканине у комерцијалне сврхе током сарадње са модном кућом Диор (Dior). У Вечери, једном од најпознатијих дела америчке феминистичке уметности, Чикаго користи вез и тканину како би указала на значај различитих жена из митологије, историје или историје уметности. Водећи се семиналним истраживањима Гризелде Полок (Griselda Pollock) и Розике Паркер (Rozsika Parker) о хијерархији у уметности и позиционирању веза као инфериорне уметности због додира са идејама о женској и кућној уметности, која историјски не припада домену високе већ примењене уметности и занатства, у раду ће бити истражен начин на који Чикаго користи вез као средство исказивања различитих активистичких, политичких и уметничких порука.
Кључне речи:
америчка уметност, вез, Вечера, феминистичка уметност, Џуди Чикаго
Summary:
Judy Chicago is a famous feminist artist from the United States of America. Chicago has frequently used artistic media that have historically been categorized as that of a lesser value compared to the works belonging to the category called fine arts. Two feminist authors, Griselda Pollock and Rozsika Parker, exposed the existing hierarchy of arts in art history in their seminal book Old Mistresses: Women, Art, and Ideology. The two authors wrote about the ways in which embroidery, quilts, and needlework have often been regarded as works belonging to the domain of crafts or applied arts because of their connections to the spheres of the home and their authors, who were in most cases, women. Feminist artists have used textile in their pieces in different subversive ways in order to show their political message, while using artistic disciplines that have often been left unacknowledged in art history. This paper looks at the ways in which Chicago used needlework in her works The Dinner Party and International Honor Quilt. It also looks at a piece called The Feminine Divine which was commissioned by Dior and based on Chicago’s previous pieces and feminist activism.

Translated by the author
МАРИЈА ЗЕЧЕВИЋ
Апстракт:
Уметничка пракса карактеристична за локацију (site-specific art) идентификује се унутар физичког окружења као јединствена комбинација његових елемената: дужине, дубине, текстуре, услова осветљења, образаца саобраћаја, топографских карактеристика и слично. Касних шездесетих и раних седамдесетих година 20. века ова уметничка пракса напустила је један од конститутивних елемената модерног концепта уметности: идеју естетске аутономије. Одбацујући модернистичку претпоставку да је уметничко дело аутономно, уметност карактеристична за локацију променила је приступ према контексту конципирања и реализације дела. Јединственост уметничке збирке колекције „Гори” (Gori), која је предмет овог рада, значајна је за увид у уметничко мишљење краја 20. века, проучавање и разумевање локално-специфичне уметности. Овај музеј-резиденција, надомак Фиренце, поседује 80 дела локално-специфичне уметности међу којима су најзначајнија имена савремене светске уметности. Увидом у уметничку збирку методом испитивања на терену, те анализом и тумачењем каталога и текстова, издвојена су три различита приступа просторне праксе која ће, у ужем одређењу, бити предмет овог рада. Рационализација простора карактеристична је за рад Ричарда Сере (Richard Serra) и Денија Каравана (Dani Karavan). Испитивање односа природног и артифицијелног карактеристично је за Роберта Мориса (Robert Morris) и Данијела Бирана (Daniel Buren), а разоткривање извештачености „Гамбинијевог врта”, може се, измеђуосталог, издвојити у раду Џорџа Тракаса (George Trakas). Наглашавајући постмодернистичку сумњу, поменути приступи доводе у питање појам локације и идеју природног у савременом контексту упућујући на концептуално ограничење и исцрпљеност појма „локално-специфично”. У настојању да редефинишу однос уметничког рада унутар простора конципирања и реализације, ови приступи нуде алтернативна просторна полазишта, чије је мапирање и приказивање основни циљ овог рада.
Кључне речи:
„Гамбинијев врт”, истраживање локације, публика у интеракцији, site-specific art, Fattoria di Celle Gori
Summary:
The uniqueness of the art collection Gori of the villa Celle, which is the subject of this work, is important for an insight into the artistic thinking of the late XX century and the study of site-specific art. The works of art in this collection encourage the viewer to specify the focus and examine the process which each artist had created respecting the ethics of the work in nature. The specificity of the garden of the villa, Gambini’s Garden, articulated all the art of the collection, turning it into an interactive situation. In various artistic responses to the spatial framework of Gambini’s Garden, three basic approaches stand out: spatial rationalization, examination of natural-artificial relations and, an open critique of the artificiality of the idea of an ideal, romantic, landscape in the modern world we live in. As part of a rational approach, Robert Morris and Dani Karavan adapt their artistic concept completely to the spatial framework. On the other hand, Richard Serra and Daniel Buren deal with the relationship between the perception of the observer and the artistic object of architectural form and proportion. Although the place of realization of the object for these artists is in the role of the spatial rule and the unchangeable parameter in the process of artistic work, it is still in the background in relation to the artist’s intention. Finally, George Trakas reveals the artificiality of Gambini’s idealized landscape, which is separate from all the tensions of both the industrial world and the modern moment. A critical reading of the artistic heritage of the Gori villa refers at the same time to the art object, then to the landscape within which the art object is placed as a lens of observation, and the impression of the space that the observer goes through via the interaction with the art object. Thus, the artistic practice characteristic of the location is related to the intrusion into the real space and as such, the real space with its geographical, historical, cultural and other characteristics is the basis for the experience of the work of art.

Translated by the author
СТЕВАН ВУКОВИЋ
ШИРЕЊЕ АРХИПЕЛАГА ДЕКОЛОНИЈАЛНИХ ИЗЛОЖБИ
EXPANSION OF THE ARCHIPELAGO OF DECOLONIAL EXHIBITIONS
Апстракт:
Деколонијални обрт у друштвеним наукама превазишао је ограничења дисциплина афрокарипских, латиноамеричких и субалтерних студија. Извела га је група Модернитет / колонијалитет, примењујући архипелашки начин мишљења Едуардa Глисанa (Édouard Glissant). У матрицу мишљења коју су развијали укључили су фрагменте теорија еманципације Покрета црнаштва (négritude), од латиноамеричких теологија ослобођења до чикано феминизма осамдесетих година двадесетог века. Иницирао је и нова тумачења начина укључивања незападних уметника у ауторске кустоске изложбе савремене уметности. Изложбе попут Трећег бијенала у Хавани и Чаробњака земље из 1989. протумачене су на тим основама, а фокус критике усмерио се на уметничке праксе које укључују деколонијални приступ. Златни лавови на овогодишњем бијеналу у Венецији за најбољи павиљон и најбољу уметницу у централној поставци додељени су за такве радове: слављење гласова црних певачица у раду Соње Бојс (Sonia Boyce) и креолизацију форме у раду Симон Ли (Simone Leigh). Историзација деколонијалног обрта у уметности тек настаје у фрагментима, а први, тополошки покушај, у складу са методологијом архипелашког мишљења, спровео је историчар уметности и кустос Иван Муњиз- Рид (Ivan Muñiz-Reed). Полазећи од претпоставки које је изнео и од кустоских изложби које је апострофирао као парадигматичне за деколонијални обрт, овај текст мапира обрисе архипелага деколонијалних изложби, као и његовог ширења.
Кључне речи:
бијенализација, деколонизација, историја изложби, колонијализам, креолизација
Summary:
The decolonial turn in social sciences induced in the first decade of this century by a group of Latin American sociologists, semiologists, anthropologists and literary critics and historized under the name Modernity / Coloniality had a significant influence on the interpretation of the ways in which non-Western artists were becoming included into curated exhibitions of contemporary art. Some exhibitions, such as The Third Havana Biennial and Les magiciens de la Terre, both from 1989, were reinterpreted on those grounds, and through monographic publicans inaugurated as groundbreaking for the understanding of today’s curatorial practices. On the other hand, artistic practices increasingly include decolonial approaches, and both Golden Lions at this year’s Venice Biennale (for the best national pavilion and the best artist in the central exhibition) were awarded for works of such kind, i. e. for celebrating black female voices in the work of Sonia Boyce, and for the creolization of form in the work of Simone Leigh. Nevertheless, the historization of the decolonial turn in art is still being generated from fragments, and the first topological attempt, quite in line with the methodology of nonsystematic trends in decolonial writing, was conducted by art historian and curator Ivan Muñiz-Reed. Starting from the premises that he came forward with and from the curated exhibitions he has stressed as paradigmatic for the decolonial turn, this text maps the outlines of the archipelago of decolonial exhibitions, as well as its expansion.

Translated by the author
ДАНИЈЕЛА М. ДИМКОВИЋ
Апстракт:
У овом раду покушаћемо да дефинишемо утицај авангардног филма и фотографије у односу на архитектуру и особине архитектонске авангардне праксе с почетка XX века. Достигнућа у оквиру авангардног филма у историји филмске уметности, произвела су нека од најаутентичнијих и најуспешнијих уметничких дела која се у том периоду развоја филма уопште могу наћи. Из ове констатације можемо закључити важност разумевања појма и уметности авангардног филма и фотографије и њиховог утицаја на друге уметничке праксе. Јавила се тенденција да се преко филма и фотографије створи један универзални језик који би се базирао на фундаменталним естетским принципима модерног доба, као што су сви модернистички покрети у архитектури делили тежњу за стварањем универзалног, космополитског и прогресивистичког естетског језика.
Кључне речи:
авангарда, aрхитектура, модерна, филм, фотографија
Summary:
In this paper, we will try to define the influence of avant - garde film and photography in relation to the production of architecture and the features of architectural avant - garde practice from the beginning of the XX century. Achievements within avant-garde film in the history of film art have produced some of the most authentic and successful works of art that can be found in that period of film development. From this statement we can conclude the importance of understanding the concept and art of avant-garde film and photography and their impact on other artistic practices. There was a tendency to create a universal language through film and photography based on the fundamental aesthetic principles of the modern age, just as all modernist movements in architecture shared the aspiration to create a universal, cosmopolitan and progressive aesthetic language. Aesthetic ideas that fragment and analyze the form, made it possible to examine the way in which the content was expressed in the architecture of the modern movement. The created conditions enabled the development of new program ideas, the definition of views, the transmission of light into the object, the relationship between light and shadow, formed a new field of work. Exploring new geometric possibilities, in order to create an architecture that strives for the ideal of existential space, was an inspiring means of work. Certainly, photography and experimental film have made a significant impact in the context of avant-garde ideas in architecture. Perceiving space in this way represents a change in the experience of architecture, a change in the experience brought by modernism. Moving images change perceptions and experiences and place architecture in a reflection of a fragmented modern way of life.

Translated by the author
Бојана Поповић