СТАЛНА ПОСТАВКА

У збирци Музеја примењене уметности се чувају луле произведене од морске пене (мешрам), силиката магнезијума чија се највећа налазишта налазе у Турској. Као веома погодан материјал за израду лула, био је веома коришћен у време Османског царства. Мешрам је био изузетно скупоцен, па су и луле израђене од тог материјала биле доступне само вишим друштвеним слојевима. О производњи лула од мешрама на Истоку, још од средине 17. века појављују се записи у путописима. У Европу су стигле  трговином или као део ратног плена. Прва производња лула од морске пене почиње средином 18. века, у Тирингији и Вестфалији у Немачкој, а затим се шири на Француску. Увезене, грубо обликоване луле од морске пене најпре су се дорађивале у европским радионицама, а посебна ажња била је посвећена декорацији. Почетком 19. века Беч постаје центар за производњу луксузних лула од морске пене. Биле су то луле са раскошном декорацијом у резбарији. Тако декорисане подсећале су на слоновачу.

Збирка Музеја примењене уметности садржи 22 луле од морске пене које су настале током 19. века. Све су произведене у комбинацији са металним оковом, док већина поседује и сачуване дрвене чибуке. На многима се налазе иницијали мајстора са урезаном годином настанка. Масивне луле из збирке којој припада и лула под инв.бр. 1691 поседују богату декорацију. Веома популарне теме за декорацију тих употребних предмета су сцене из лова или, као што је случај са поменутом лулом, сцене из битака хришћана и муслимана.

Керамички тањир из 1965. године, представља вредан примерак стваралаштва Ивана Табаковића из његове послератне фазе. Током свог формирања, као ђак Хинка Јуна и Загребачке Академије за умјетност и обрт, Иван Табаковић је стекао прва  знања о керамици, којом се бавио током читавог живота.  Снажан преображај сликарског језика у његовом стваралаштву потпуно је постао јасан после  изложбе из 1955. године под називом Порекло и облици ликовног изражавања. Ова радикална прекретница његовог уметничког приступа постала је видљива и на делима од керамике.  Троуглови, спирале, кругови и пресеци, на овом тањиру, не представљају декоративне елементе већ су потпуно у складу са новим идејним и естетским заокретом. За ову фазу Табаковићевог  рада карактеристична су истраживања на пољу науке, кроз проучавање закона природе и универзума. Табаковић кроз експеримент својеврсног модернизма трансформише устаљене принципе стварајући сопствене системе уметности.

Тањир на полеђини има потпис у виду ћириличних иницијала.

Иван Табаковић (1898-1977), академик, професор, сликар и керамичар. Сликарство је студирао на академијама у Будимпешти, Загребу и Минхену. Као педагог Школе за примењене уметности, Ликовне академије и Академије примењених уметности, извршио је снажан утицај на бројне генерације уметника на овим просторима. На Академији примењених уметности је радиo као професор за уникатну керамику, цртање,  сликање, пројектовање и моделовање. Један је од оснивача уметничких група: Земља, Дванаесторица, Шесторица.

Историју бочица за парфем можемо пратити још од времена старог Египта. У рано модерно доба ова бочице се праве у разним облицима и од различитих материјала, док се у 19. веку у њиховој производњи примењује класичан дизајн.

Минијатурна сребрна бочица за парфем с краја XIX и почетка XX века украшена је мотивом цвећа у картушу, а затвара се металним затварачем са навојима и апликатором. Бочица из око 1900. године, такође је малих димензија. Нaправљена је од брушеног стакла, са декоративним металним затварачем и представља типичан женски модни детаљ из овог периода.

Бочице за парфем сачуване су у породици др Радмиле Поповић Петковић (Београд, 1920–1976), архивисте и научног сарадника Историјског института САНУ. Током 2020. године њена ћерка, Драгана Петковић из Београда, поклонила је ове предмете Музеју.

У знак поштовања према недавно преминулој мултимедијалној уметници Јагоди Буић (14. 3. 1930, Сплит – 17. 10. 2022, Венеција), као Предмет месеца изложили смо Фешту.

Дело је настало крајем шездесетих година 20. века, у деценији када је таписерија постала примарна област стварања Јагоде Буић. Оно се одликује апстрактном геометријском композицијом, наглашеном текстуром вунене нити, деликатно усклађеним јарким колоритом, као и „изрезаним“ деловима који у целину, као равноправни елемент, уводе површину зида на коме је изложено. Таписерија је својеврсни „посредник“ између прве фазе у раду ауторке и њеног зрелог опуса који јој је донео ореол светски признате уметнице.

Фешта је добила награду Загребачког салона 1969. године, а представљена је и у Буенос Аjресу, као и на Међународном бијеналу таписерије у Лозани – тада најзначајнијој манифестацији савремене таписерије.

П. С. Јагода Буић је први пут излагала таписерије управо у нашем Музеју. Било је то 1963. године на изложби Савремена југословенска таписерија, која је приказала домете ове тада омиљене уметничке дисциплине, а која је у Југославији практикована тек десетак година. Деценију касније, Јагода Бујућ је сврстана у круг најзначајнијих таписериста света који су мењали поимање овог медија.