СТЕВАН ВУКОВИЋ
Студентски културни центар, Београд
stevanvukovic@yahoo.com

ШИРЕЊЕ АРХИПЕЛАГА ДЕКОЛОНИЈАЛНИХ ИЗЛОЖБИ
EXPANSION OF THE ARCHIPELAGO OF DECOLONIAL EXHIBITIONS

Зборник 18/2022 (Музеј примењене уметности), страна 107-114

Категорија чланка: прегледни рад

УДК:
7.037/.038

Апстракт:
Деколонијални обрт у друштвеним наукама превазишао је ограничења дисциплина афрокарипских, латиноамеричких и субалтерних студија. Извела га је група Модернитет / колонијалитет, примењујући архипелашки начин мишљења Едуардa Глисанa (Édouard Glissant). У матрицу мишљења коју су развијали укључили су фрагменте теорија еманципације Покрета црнаштва (négritude), од латиноамеричких теологија ослобођења до чикано феминизма осамдесетих година двадесетог века. Иницирао је и нова тумачења начина укључивања незападних уметника у ауторске кустоске изложбе савремене уметности. Изложбе попут Трећег бијенала у Хавани и Чаробњака земље из 1989. протумачене су на тим основама, а фокус критике усмерио се на уметничке праксе које укључују деколонијални приступ. Златни лавови на овогодишњем бијеналу у Венецији за најбољи павиљон и најбољу уметницу у централној поставци додељени су за такве радове: слављење гласова црних певачица у раду Соње Бојс (Sonia Boyce) и креолизацију форме у раду Симон Ли (Simone Leigh). Историзација деколонијалног обрта у уметности тек настаје у фрагментима, а први, тополошки покушај, у складу са методологијом архипелашког мишљења, спровео је историчар уметности и кустос Иван Муњиз- Рид (Ivan Muñiz-Reed). Полазећи од претпоставки које је изнео и од кустоских изложби које је апострофирао као парадигматичне за деколонијални обрт, овај текст мапира обрисе архипелага деколонијалних изложби, као и његовог ширења.

Кључне речи:
бијенализација, деколонизација, историја изложби, колонијализам, креолизација

Summary:
The decolonial turn in social sciences induced in the first decade of this century by a group of Latin American sociologists, semiologists, anthropologists and literary critics and historized under the name Modernity / Coloniality had a significant influence on the interpretation of the ways in which non-Western artists were becoming included into curated exhibitions of contemporary art. Some exhibitions, such as The Third Havana Biennial and Les magiciens de la Terre, both from 1989, were reinterpreted on those grounds, and through monographic publicans inaugurated as groundbreaking for the understanding of today’s curatorial practices. On the other hand, artistic practices increasingly include decolonial approaches, and both Golden Lions at this year’s Venice Biennale (for the best national pavilion and the best artist in the central exhibition) were awarded for works of such kind, i. e. for celebrating black female voices in the work of Sonia Boyce, and for the creolization of form in the work of Simone Leigh. Nevertheless, the historization of the decolonial turn in art is still being generated from fragments, and the first topological attempt, quite in line with the methodology of nonsystematic trends in decolonial writing, was conducted by art historian and curator Ivan Muñiz-Reed. Starting from the premises that he came forward with and from the curated exhibitions he has stressed as paradigmatic for the decolonial turn, this text maps the outlines of the archipelago of decolonial exhibitions, as well as its expansion.

Translated by the author

Овде можете преузети PDF чланка (150 KB)